Paul Éluard

Volim te

Volim te za sve zene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam zivio
Zbog mirisa velike pucine i mirisa topla kruha
Zbog snijega sto se topi i prvih cvjetova
Zbog zednih zivotinja kojih se covjek ne plasi
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih zena koje ne volim

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim nista nego siroku pustos
Izmedju nekad i danas
Postojale su sve te smrti sto sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam uciti zivot slovo po slovo
Kako se zaboravlja

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoc svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca sto ga ne zadrzavam
Ti mislis da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce sto mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama

Poslednji dah

Ptica jedna umire ustreljena
Na tvojim povijenim ramenima
Jos lebdi zracak svetlosti
Godine manje vrede nego dan
I zivot manje nego ljubav

Ti vredis vise nego poljubac
I nista nije tako kao vreme
Kada se oseti sta nam ostaje
I sve je svetlo ispod belog plasta
Koji te otkriva i mene ocekuje.

NJIHOVE SU OČI UVIJEK NEPOMUĆENE


Dani sporosti, kišni dani,
Dani razbijenih ogledala, igala izgubljenih,
Dani sklopljenih vjeđa prema obzorju mora,
Od sati svih sličnih, dani ropstva,

Moj duh koji je sjajio još na lišću
I na cvijeću, moj duh je go kao ljubav,
Zora koju zaboravlja spušta mu glavu
I čini da promatra svoje tiljelo poslušno, uzaludno.

Ipak, vidjeh najljepše oči svijeta,
Srebrne bogove koji držahu safire u rukama,
Prave bogove, ptice na zemlji
I u vodi, vidjeh.

I njina krila moja su krila, ničega nema
Osim njina leta što potresa moju bijedu,
Njina leta od zvijezda i svjetla,
Rijeke, doline, hridi, njina leta,
Talasa svijetlih njinih krila,

Misli moje nošene životom i smrću.

Izmislio sam te

Veliku zahvalnost dugujem životu
Ne svome već svekolikom
Jer ti si žena sveukupna
I ništa te ne svodi na samu tebe
Spavaj detinjstvo moje zlatno poverenje moje
Na nosiljci u kojoj nam je samo jedno srce
Izbegavaj bedu sa licem čoveka
Bditi nad tobom znači sanjati da si ti

Biti ozbiljan
I ništa ne shvatati
A da mi se glava razumom osvetli
Bio bih samo čovek koji nije u pravu
Ja sam budućnost i ništa granica nema
A ti me uspavljuj jer nemam sna
Mi delimo nerazgovetnu masu
Plodova cveća plodova koje pokriva cveće
I sunca koje se upliće u noć

Kao da je noć
Bila zemlja boja
Kao da se zelenilo i jesen
Rađaju iz inja na granama
Kao da se živi koji se nazivaju
So zemlje ili svetlost noći
Ne mogu praviti da su ono što nisu
Ne mogu imati stomak skromniji
Grudi pristojne ljupke predusretljive
I ruke uporne na radu milovanja
Gde si to ti ja živim živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla

Izmislio sam te ja.

Nas dvoje

Nas dvoje kad se drzimo za ruke
Smatramo da smo kod nase kuce
Pod drvetom svezim pod nebom tmurnim
Pod bilo kojim krovom kraj ognjista
U ulici pustoj pod zarkim suncem
U ocima mutnim gomile sveta
Pored mudraca ili ludaka
Izmedju dece ili starih
Ljubav u stvari nema tajni
Mi smo ociglednost sama
Zaljubljeni smatraju da su kod nas.

LIJEPA I SLIČNA

Jedno lice pri kraju dana
Jedna kolijevka u mrtvu lišću dana
Jedan bokor gole kiše
Cijelo sunce prekrito
Svi izvori izvora na dnu vode
Sva ogledala razbitih ogledala
Jedno lice u ravnovjesju tišine
Jedan oblutak među drugim oblutcima
Za lišće pri posljednjem odsjaju dana
Jedno lice slično licima zaboravljenim.

Izroni

Izleće devojče iz kaplje vode
Mlada devojka usamljena
Usred svojih nagih haljina
Baš kao naga devojka
Iz dlanova ruke koji je mole
O pozdravljam te

Gorim usred usamljenog plamena
I sagorevam u onom koji je obasjava
O pojavi se moja mlada aveti
U tvojim rukama ostrvo neznano
Uobličiće se u tvoje telo
Nasmejana lepotice moja

I ostrvo i more se smanjuju
I čitav prostor samo je drhtaj
Za nas oboje horizont je jedan
Izroni i okruži moj vidokrug
Daj života svim našim snovima
Otvori svoje oči.

Moc nade

Moram govoriti da priznam svoju sudbu:
Nemam nista svoje, lisili su me svega,
A puteve na kojima cu pasti mrtav
Prelazim kao priklonjeni rob;
Moja nevolja moja je jedina sopstvenost:
Suze, znoj i najtezi napor.
Nista drugo nisam do predmet sazaljenja,
Ako jos ne i stid u ocima mocnih.

Imam silnu zelju da utolim glad i zedj,
Koliko i drugi, i zato vec gubim glavu;
I da spavam imam silno zarku zelju,
U toploti, vecno, kao zivotinja.
Predaha nemam, nikad se ne veselim,
Nikad da poljubim neku lepu zenu;
Ipak, moje srce prazno ne zastaje nikad,
I pored silnog bola ono mi ne klone.

Smejati bih se mogao, pijan od svojih zelja.
Zora u meni mogla bi izdubiti gnezdo
I blistati, tanana i zastitnicka,
Nad meni slicnima koji bi bili bolji.
Nemajte milosti, ako ste odlucili
Da budete glupi i delate bez pravde;
Ali ce doci dan kada cu biti medju
Stvaraocima jednog novog sveta:

U kome ce covek coveku biti prijatelj.

Smrt Ljubav Život


Verovao sam da bih mogao skršiti dubinu beskraja
Svojom patnjom posve golom bez dodira i odjeka
Pružio sam se u svojoj tamnici čistih vrata
Kao razuman mrtvac koji je znao umreti
Mrtvac okrunjen jedino svojim ništavilom
Pružio sam se na besmislenim valovima
Otrova što ga je upila ljubav praha
Samoća mi se činila življom od krvi

Hteo sam razuditi život
Hteo razdeliti smrt spomoću smrti
Vratiti svoje srce praznini i prazninu životu
Izbrisati sve što nije ništa ni staklo ni para
Ni ništa ispred ni ništa iza potpunog ništa
Bejah uklonio led iz sklopljenih ruku
Bejah uklonio zimski kostur
Zaveta življenja koje se poništava.